Optimizam i pesimizam u ogledalu

pola-prazno-puna-casaKada pogledam optimizam i pesimizam u ogledalu, uvek se zapitam da li je optimista samo “dobro raspoloženi” pesimista, a pesimista  “optimista u depresiji”?  Kako da ih pepoznamo?
(Uzgred, mislim da ne postoje realni i nerealani, već samo umereni i neumereni optimisti, odnosno pesimisti).

Optimista posmatra svet sa svetlije strane pa retko reaguje na “loše stvari”, jer ih ne doživljava “loše” kao pesimista, ali ne reaguje preterano ni na “dobro”, jer je to za njega normalno i očekivano.
Pesimista ne reaguje na “loše”, jer mu to dodje kao normalno. Njemu je, na neki način, i drago kada je zaista “loše”, jer je to potvrda da je on u pravu, dok “dobra stvar” može i da ga, mada s nevericom, ugodno iznenadi.

Šta je optimizam? Optimizam je pozitivan pogled na život i konstruktivno razmišljanje o mogućem, dobrom i lošem. Optimizam nije slepo verovanje samo u “dobro” ili svesno ignorisanje svega što je loše.
Šta je pesimizam? Pesimizam je negativan pogled na život i razmišljanje koje sve stavlja pod sumnju u težnji da pronadje samo loše i u svemu vidi nešto “loše”.

Uvek kada se previše očekuje  sledi razočaranje, jer su takva očekivanja nerealna (neostvariva). Ako smo skromniji i kada nastojimo uživati u onome što imamo, vrlo je lako biti optimista. Iz ovoga može da se pogrešno zaključi da je najveći “optimista” onaj ko ništa ne očekuje, pa nema šta ni da izgubi!? Ali, zar to onda nije čovek bez nade i vere? Svi znamo da je nada ta poslednja iskra života koja nas, i u najtežim okolnostima, sprečava da se potpuno ne ugasimo!
Ovaj raskorak u razmišljanju nastaje  kada pokušavamo da optimizam i pesimizam objasnimo onim što nam se dogodilo (ili se dogadja), zaboravljajući pritom, da kvalifikacija tih dogadjanja (dobri ili loši), zavisi upravo od toga kako o njima razmišljamo i kako ih doživljavamo. 

Optimista je svestan da je svako razočaranje korak bliže ka gubitku nade koja je “kamen temeljac” optimizma! Istovremeno, samo lažni optimisti održavaju svoj imidž “optimiste” tako što sve neprijatne stvari guraju  “pod tepih” ili ih ignorišu, teše sebe i druge ljude stereotipnim frazama tipa “u redu je” , “biće bolje”, “to je sudbina”, “ne vredi plakati” i tako redom.
Ako se samo i jedino radi o neispunjenju želja,  mora doći do razočaranja koje otvara put ka postepenom (i konačnom) gubitku nade i svake vere u bolje sutra. Pravi optimista nikada ne gubi nadu! Dobra stvar je, što se njemu (optimisti) to ne može desiti, a za pesimistu je to ionako “normalno stanje”.

Manja ili veća očekivanja od života, ljudi ili svevišnjeg, svejedno, uvek su pitanje stava, načina gledanja, razmišljanja, vidjenja i doživljavanja svega onoga što nam se dešava! To nikako nije stvar “prizivanja” ili “čvrstog verovanja” u ono čemu težimo. Niti se optimizmom “priziva” dobro niti se pesimizmom “priziva” loše, već se i jednima i drugima dešavaju (ili mogu desiti) slične stvari, ali ih oni različito vide i ocenjuju i na kraju tako pro(do)življavaju i tumače!

Možemo zaključiti da je jako važno na koji način razmišljamo o sebi i životu, jer onda tako to i vidimo, a kako vidimo tako doživljavamo! Promenom pogleda na život, menja se slika (vidjenje) tog života. A sve do tada, pesimista će uvek da vidi i (zato) da kaže da je čaša ispred njega pola prazna, a optimista će za istu tu čašu uvek reči da je do pola puna!
I šta sledi? Optimista je srećan i zadovoljan, jer ima pola sadržaja u čaši, a pesimista je nesrećan, jer nema pola sadržaja u čaši. Optimista je zahvalan za to što ima, a pesimista proklinje sudbinu  i krivi sve redom za to što i njemu čaša nije pola puna!

I na kraju kratka priča:
Dva drugara šetaju ulicom. Jedan je gurman a drugi pivopija. U obližnjem kafiću neki ljudi jedu, a neki pijuckaju. Tu je i mnogo šarenih reklama za hranu i pića. U jednom trenutku gurman reće da je ogladnio, jer svi oko njega nešto jedu, a i ove reklame za hranu su neverovatne. Pivopija reće to isto ali za žeđ i piće.